Kako si?

Koliko ste iskreni kada Vam neko postavi ovo pitanje? Da li tako lažete sebe ili osobu koja je to pitanje postavila?

Kako si?
Dobro.
Uvek isto pitanje, uvek ista laž.

Koliko ste iskreni kada Vam neko postavi ovo pitanje? Da li tako lažete sebe ili osobu koja je to pitanje postavila? Da li nas stvarno zanima kako je neko ili to pitamo, eto, radi reda? Primetila sam da, ja to pitanje postavljam samo ljudima do kojih mi je stalo.

Jednom, kada su mene pitali kako sam, mislim da je ta osoba znala da pročita svu težinu tuge koja se u meni skupila i krila ispod dobro uvežbanog osmeha. To „Kako si?“ me je u trenutku slomilo. Nisam navikla da me pitaju kako sam. Nisam navikla da neko želi da zna kako sam ja, da me je neko pitao zato što je zaista želeo da zna odgovor na to pitanje.

Usne su počele da se grče, iako sam pokušala da se smejem, a u očima se pojavile sitne iskrice koje su nagoveštavale da će izdajica kanuti svakog časa. I ne, tog dana, tog trenutka, nisam bila dobro. Ali sam ćutala. Na moj pokušaj da kažem da sam odlično i da to vešto prikrijem osmehom, knedla u grlu me je izdala, osmeh iza koga sam se skrivala je pobegao.

Znao me je bolje nego što sam ja poznavala sebe. Prepoznao je da tišina u kojoj se gubim i osmeh iza koga se krijem nose ozbiljnu težinu koja zahteva da bude izrečena. Ćutali smo dugo, on gledajući u mene, a ja skrivajući pogled da me oči ne bi izdale. A one su ogledalo duše, zaista jesu. U očima možeš videti svu sreću, svu ljubav i svu tugu sveta, samo ako se malo bolje zagledaš. I tada treba da znaš – zagrljaj leči sve, a jedno pitanje može da pomogne da se neko zaista oseća bolje odgovorom koji ti da.